Povodom smrti našeg dragog kolege, druga i prijatelja Stanka Jovanovića, prof. Istorije, održana je 19.03.2021. godine Komemorativna online sjednica na kojoj su evocirane uspomene i sjećanja na njegov život i rad u našoj Školi i mjestu u kojem je živio.
Davne 1993. godine iz svoga zavičaja došao je u prekrasni primorski gradić Bijelu i 1. oktobra iste godine zasnovao svoj radni odnos u JU OŠ „Orjenski bataljon“. Radeći dugo godina sa školskom djecom, stekao je reputaciju dobrog pedagoga i stručnog nastavnika Istorije. Bio je omiljen kod mnogih generacija i uvažavan od roditelja, kao i samih mještana.
Zbog velikog gubitka i teškog vremena u kojem svi dijelimo zajedničku muku i patnju, sjednicu je prekrivao veo tuge i podrhtavanje glasa onih koji su o njemu govorili: direktorica škole Jarmila Radović, Dragica Banićević, prof. i Milun Đurđevac, prof.
“Danas otvaram ovu sjednicu Nastavničkog vijeća sa jednim od najtežih zadataka u mom životu, a to je da se prije nego što počnemo sa radom, oprostimo od našeg divnog kolege Stanka Jovanovića, prof. Istorije, našeg prerano izgubljenog sjajnog prijatelja i druga.
Negdje davno pročitah misao jednog filozofa da najvećima nijesu potrebni nekrolozi, jer riječi obično sve pokvare. Pokušala sam ovih dana od 10. marta, trenutka kada je Stanko iznenada otišao u nepovrat, kada je utihnuo i zadnji damar njegovog velikog srca, napisati nekoliko puta u ime kolektiva oproštajni govor, ali nije mi išlo. Riječi su zaista izgledale tako beznačajno i bezlično, jer svaki put nešto je još nedostajalo, ostajala bi praznina, i stalno bih brisala i dopisivala nove misli, tražeći prave izraze za bol, za gubitak, tražeći što bih o Ćanu, kako smo ga zvali od milja, sve mogla reći, što bi još svako od nas poželio da mu kaže na rastanku… A rastanak je došao naglo, nenadano, nenajavljeno i kao da je kroz nas prošla oluja koja nas je premijestila u ružnu stvarnost, u neki svijet tuge i bola, a mi ga nijesmo mogli ni ispratiti i prošetati posljednji put sa njim kroz njegov Mojkovac.
Ostaje u svima nama još uvijek neprebolna istina – da je otišao na neko drugo mjesto i tješimo se nekako, ali smo, ipak, svjesni da smo ostali bez jedinstvenog i posebnog saradnika, sjajnog pedagoga, vrsnog poznavaoca istorije, filozofije, čovjeka kome je ljubav prema Crnoj Gori bila osnova i vodilja kroz rad ili razonodu, kroz potragu za smislom života, stvaralaštvom, a u svemu tome gorjela je posebna strast i potraga za istinom i pravednošću. U svaki razgovor bi utkao želju da razotkrije suštinu dobroga u svakome i u svemu oko sebe, ali se nije libio reći istinu u lice i tražio odgovore i tamo gdje su oni bili duboko skriveni ispod plašta neznavenosti i nestručnosti. Bio je često i mudrac i diplomata koji posmatra i reaguje na sve što se dešava oko njega, znao bi biti i mač i melem, intelektualna vertikala našeg kolektiva. Bio je divni i dobri savjetnik i više puta mi je dao potporu i snagu kada mi se činilo da padam u bezdan nagomilanih problema. Stao bi tada i vrlo realno, analitički, pokazao da loši trenuci imaju i drugu stranu medalje i da su prijatelji u takvom trenutku dragocjeniji od dijamanta. Prerano si otišao Ćane, a imao si još mnogo planova za svoju djecu, za suprugu, porodicu, za prijatelje i posao, za svoju voljenu Državu…
Ostavio si nas u saznanju da, prisjećajući se tebe, shvatimo da smo tu zajedno kratko, a ta prolaznost nas upozorava da njegujemo naše odnose, da pazimo i čuvamo jedni druge, jer nikada ne znamo kada ćemo se vidjeti ponovo i na kom mjestu. Već drugi put je naš kolektiv, tako bolno, osjetio da smo svi vezani sponom ljubavi prema prosvjetnoj misiji, prema zajedničkim brigama, strahovima i da jedni u drugima možemo i trebamo tražiti podršku i razumijevanje, da se zajedno smijemo i plačemo…
Stanko, ti nisi otišao, ti si samo zaspao i budićeš se u svima nama, kada te prizovemo lijepim sjećanjima…
Hvala ti što si izabrao da bivstvuješ tu sa nama, jedan dio svog životnog puta…”
(Direktorica škole Jarmila Radović)
“U ovom tužnom trenutku za sve članove našega kolektiva, osjećam potrebu da o svome dugogodišnjem kolegi i prijatelju oživim neka sjećanja na druženje i zajednički rad koji je trajao pune dvije decenije.
Kao što i sami znate, Stanko je volio da kaže ono što misli, ali nikada nije prelazio granicu koja bi vodila do dužeg prekida saradnje ili svakodnevnog druženja.
Uvijek je bio spreman da pomogne, sasluša sagovornika, da se dobrodušno našali i da brzo zaboravi na eventualnu uvredu.
Nadali smo se da će, još dugo godina, biti u našem društvu i dijeliti dobro i zlo ovoga vremena, ali ova teška pojava današnjice odvoji ga od porodice i svih nas.
Naša je ljudska dužnost da se dugo sjećamo njegovog plemenitog lika i ukazujemo na svijetle trenutke njegovog života i rada u našoj Školi.
Imao je Stanko za svakog od nas posebno ime: Leh Valensa, Pestaloci, Šefice, Umjetnice, Aleks. Umio je umjesto pozdrava da kaže: „Gdje si ti, djevojčice!?”
A kada mu se obratite: “Kako ste VI, Stanko?”, on kroz osmijeh kaže: ”Mi smo dobro”. Ili da prokomentariše “ČIM ME OVAKO SLATKO DOZIVA, MORA DA TREBA DA MIJENJAM NEKOME ČAS.” Ili “NE MOŽE TO TAKO!”
Neka počiva u miru u svome zavičaju i hvala mu za sve što je učinio za nas!”
(Dragica Banićević, prof.)
„ И ја бих желио да, послије ових дирљивих и искрених ријечи потеклих из самога срца, кажем нешто о покојном Станку, а у име старих другова, које је већину упознао на радном мјесту, а дугогодишње дружење се наставило на породичним слављима, славама, честим сусретима и на многим манифестацијама у нашем мјесту.
Оваквих и сличних свечаности било је и у нашој Школи када смо знали и да се провеселимо уз пјесму и игру. Треба се сјетити и кратких и дужих школских путовања када смо сви били као једна породица.
Тек данас можемо да видимо и слутимо како су то били дивни дани који се лако не заборављају. Посебну чар том друштву давао је покојни Станко својим оригиналним понашањем и покојна Винка својом неисцрпном веселошћу.
Као што одавно каже позната мудрост: „Све што је лијепо, кратко траје“ и дође вријеме да се болне душе растајемо од својих драгих пријатеља.
Ти дивни и племенити људи дуго ће остати у нашим сјећањима јер су својим постојањем и чињењем богатили и наше животе.
Нека мирно почивају њихове благородне душе у Небеском царству!“
(Милун Ђурђевац, проф.)